Зрењанин (Србија)
Зрењанин је највећи град српског дијела Баната и његов је политички, привредни, културни и спортски центар. По површини од 1.326 квадратних километара највећа је локална заједница у Војводини, односно друга у Србији. У урбаном дијелу Зрењанина живи око 76.000, а са околним насељима око 130.000 становника који су припадници више од 20 националности и трећа је локална заједница по броју становника у Војводини. Зрењанин је град толеранције, културе, умјетности, спорта, мостова, младих и снажног привредног замаха.
Споразум о сарадњи Бијељине и Зрењанина (у рангу споразума о братимљењу) 2018. године потписали су градоначелници Бијељине и Зрењанина Мићо Мићић и Чедомир Јањић.
Споразум о сарадњи Бијељине и Зрењанина (у рангу споразума о братимљењу) 2018. године потписали су градоначелници Бијељине и Зрењанина Мићо Мићић и Чедомир Јањић.
ИСТОРИЈА
Први трагови живота људи у близини Зрењaнина потичу из млађег каменог доба и припадају старчевачкој култури, а откривена је и некропола из времена велике сеобе народа. Најранији писани траг насеља на мјесту данашњег Зрењанина потиче из 1326. године, мада је поменут као село подигнуто на три острва ријеке Бегеј.
Сматра се да је на мјесту данашњег градског центра некад био аварско-словенски ринг, а потом је овај локалитет био у посједу мађарских властелина. Почетком 15. вијека, угарски краљ Жигмунд Луксембуршки даровао је Бечкерек српском деспоту Стефану Лазаревићу као вазалу, а овај крај је остао под врховном влашћу мађарских краљева, све док Банат није освојио Мехмед-паша Соколовић 1551. године, када су Срби већ чинили већинско становништво у западном Банату. С краћим прекидима, турска власт је потрајала до 1717. године, a Пожаревачки мир из 1718. године означио је почетак власти Хабзбурга која ће потрајати до 1918. године. Иза Турака је остала пуста земља, па је бечки двор журио да насељавањем ојача банатску границу према Турској – број становника Бечкерека расте, али се мијења и национална структура: поред Срба, досељавају се Нијемци, Румуни, Италијани, Французи, Мађари, чак и Каталонци који свој дио града називају „Новом Барселоном“.
После ослобођења од Турака, аустријске власти су покренуле обимне радове на регулацији Бегеја, исушивању мочвара и њиховог претварања у плодно земљиште. Између Бечкерека и Темишвара је изграђен пловни канал дуг 70 километара, а 1745. године у Великом Бечкереку је отворена и пивара, што је означило почетак индустријализацијe овог града. Те године овдје се помиње и прва српска школа.
1769. царица Марија Терезија Великом Бечкереку додјељује привилегију којом уздиже општину на ниво трговишта, односно, слободног трговачког града, а 1779. године Велики Бечкерек постаје сједиште управе Торонталске жупаније. Повељом цара Фрање I 1832. године Велики Бечкерек је постао слободан краљевски град чиме су му проширене привилегије.
У револуцији 1848/49. године Бечкерек има велики значај, а од средине јануара до априла 1849. године био је у рукама српске револуционарне војске. Након гушења револуције увршћен је у крунску земљу Хабзбурговаца „Војводство Србија и Тамишки Банат“ која је обухватала већи дио Баната, Бачку и дио Срема. Од 1860. године у саставу је угарске половине Двојне монархије, што ће остати до ослобођења 1918. године.
Бечкерек ће у историји борбе за српска политичка права у Аустро-Угарској остати записан и као мјесто у којем је донесен „Бечкеречки програм“ и онована Српска народна слободоумна странка са Светозаром Милетићем на челу што је означило рађање прве модерне странке у Срба и дало смјернице за политичко дјеловање Срба у Угарском парламенту.
И поред давања одређених националних права локалном српском становништву, период 1849. до 1918. године обиљежила је прво њемачка, па мађарска доминација. Истовремено, то је био период великог привредног напретка, а у граду се граде многе приватне и јавне грађевине које су до данас дио градитељског наслеђа које по значају превазилази оквире Зрењанина.
Угарска власт у Великом Бечкереку је најзад свргнута 7. новембра 1918. године, када су у град умарширале српске трупе, а, на основу одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржаној 25. новембра 1918. године у Новом Саду, овај дио Баната је присаједињен Краљевини Србији.
1935. године промијењено је име града у Петровград, по краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу.
У Другом свјетском рату град је поново преименован у Велики Бечкерек и постао је средиште њемачке окупационе власти за Банат. У ратним годинама, сем спорадичних саботажа за којим су слиједиле оштре одмазде, није било значајнијих борбених дејстава, али је потпуно уништена јеврејска заједница. Град су ослободиле јединице Црвене армије 2. октобра 1944. године.
1946. године Велики Бечкерек поново мијења име и од тада до данас зове се Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи.
Послератни период је вријеме новог привредног узлета и Зрењанин постаје једно од највећих привредних средишта у Југославији.
Сматра се да је на мјесту данашњег градског центра некад био аварско-словенски ринг, а потом је овај локалитет био у посједу мађарских властелина. Почетком 15. вијека, угарски краљ Жигмунд Луксембуршки даровао је Бечкерек српском деспоту Стефану Лазаревићу као вазалу, а овај крај је остао под врховном влашћу мађарских краљева, све док Банат није освојио Мехмед-паша Соколовић 1551. године, када су Срби већ чинили већинско становништво у западном Банату. С краћим прекидима, турска власт је потрајала до 1717. године, a Пожаревачки мир из 1718. године означио је почетак власти Хабзбурга која ће потрајати до 1918. године. Иза Турака је остала пуста земља, па је бечки двор журио да насељавањем ојача банатску границу према Турској – број становника Бечкерека расте, али се мијења и национална структура: поред Срба, досељавају се Нијемци, Румуни, Италијани, Французи, Мађари, чак и Каталонци који свој дио града називају „Новом Барселоном“.
После ослобођења од Турака, аустријске власти су покренуле обимне радове на регулацији Бегеја, исушивању мочвара и њиховог претварања у плодно земљиште. Између Бечкерека и Темишвара је изграђен пловни канал дуг 70 километара, а 1745. године у Великом Бечкереку је отворена и пивара, што је означило почетак индустријализацијe овог града. Те године овдје се помиње и прва српска школа.
1769. царица Марија Терезија Великом Бечкереку додјељује привилегију којом уздиже општину на ниво трговишта, односно, слободног трговачког града, а 1779. године Велики Бечкерек постаје сједиште управе Торонталске жупаније. Повељом цара Фрање I 1832. године Велики Бечкерек је постао слободан краљевски град чиме су му проширене привилегије.
У револуцији 1848/49. године Бечкерек има велики значај, а од средине јануара до априла 1849. године био је у рукама српске револуционарне војске. Након гушења револуције увршћен је у крунску земљу Хабзбурговаца „Војводство Србија и Тамишки Банат“ која је обухватала већи дио Баната, Бачку и дио Срема. Од 1860. године у саставу је угарске половине Двојне монархије, што ће остати до ослобођења 1918. године.
Бечкерек ће у историји борбе за српска политичка права у Аустро-Угарској остати записан и као мјесто у којем је донесен „Бечкеречки програм“ и онована Српска народна слободоумна странка са Светозаром Милетићем на челу што је означило рађање прве модерне странке у Срба и дало смјернице за политичко дјеловање Срба у Угарском парламенту.
И поред давања одређених националних права локалном српском становништву, период 1849. до 1918. године обиљежила је прво њемачка, па мађарска доминација. Истовремено, то је био период великог привредног напретка, а у граду се граде многе приватне и јавне грађевине које су до данас дио градитељског наслеђа које по значају превазилази оквире Зрењанина.
Угарска власт у Великом Бечкереку је најзад свргнута 7. новембра 1918. године, када су у град умарширале српске трупе, а, на основу одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржаној 25. новембра 1918. године у Новом Саду, овај дио Баната је присаједињен Краљевини Србији.
1935. године промијењено је име града у Петровград, по краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу.
У Другом свјетском рату град је поново преименован у Велики Бечкерек и постао је средиште њемачке окупационе власти за Банат. У ратним годинама, сем спорадичних саботажа за којим су слиједиле оштре одмазде, није било значајнијих борбених дејстава, али је потпуно уништена јеврејска заједница. Град су ослободиле јединице Црвене армије 2. октобра 1944. године.
1946. године Велики Бечкерек поново мијења име и од тада до данас зове се Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи.
Послератни период је вријеме новог привредног узлета и Зрењанин постаје једно од највећих привредних средишта у Југославији.
ПРИВРЕДА
Зрењанин је некада био познат као „највећа фабрика хране на Балкану“ чија прехрамбена индустрија је била главни снабдјевач читавог тржишта некадашње Југославије. Након тешких година транзиције, Зрењанин се враћа на стазе старе славе и поново постаје један од највећих центара за производњу хране, али и индустрије и, као такав, важан покретач привредног развоја цијеле Србије. У индустријском сектру најзначајније су прехрамбена, текстилна, металска (укључујући и бродоградњу) и хемијска индустрија, производња нафте и природног гаса.
Свјетска банка је 2008. године Зрењанин рангирала на прво мјесто међу градовима у Србији у погледу укупно организованог пословног амбијента, а Зрењанин је међу првим градовима у Србији који су добили Слободну зону. На ободу града никле су три нове индустријске зоне, које, захваљујући атрактивним условима за инвестирање, добром географском положају и амбициозним разввојним плановима привлаче све више домаћих и страних улагача, укључујући и неке од познатих европских и свјетских брендова.
Свјетска банка је 2008. године Зрењанин рангирала на прво мјесто међу градовима у Србији у погледу укупно организованог пословног амбијента, а Зрењанин је међу првим градовима у Србији који су добили Слободну зону. На ободу града никле су три нове индустријске зоне, које, захваљујући атрактивним условима за инвестирање, добром географском положају и амбициозним разввојним плановима привлаче све више домаћих и страних улагача, укључујући и неке од познатих европских и свјетских брендова.
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ
Зрењанин и околна насеља богати су културно-историјским споменицима и драгоцјеним природним локалитетима.
Од градитељског насљеђа у урбаној зони издвајају се Градска кућа грађена 1816-1820. и проширена од 1885. до 1887. године, Народно позориште „Тоша Јовановић“ из 1839. године (најстарије позориште у Србији), Народни музеј (некада Финансијска палата) из 1894, Палата правосуђа с почетка 20. вијека, Историјски архив, Библиотека, вјерски објекти (православне цркве – Успенска из 1746. године, Ваведењска из 1777. године, католичка катедрала из 1865. године, реформатска црква...), мали мост из 1904. године, зграда златара Карла Хелмболда (позната и као „Шехерезада“) из 1900. године, Палата Дунђерски, Соколски дом и низ других објеката углавном сконцентрисаних у средишњој градској Улици краља Александра.
У близини Зрењанина је насеље Ечка у којем споменици културе – племићко имање породице Лазар чији је најпознатији дио дворац „Каштел“, грађен у енглеском стилу од 1816. до 1820. године (на отварању је свирао и Франц Лист) са католичком црквом, као и оближње српска (из 1711. године – најстарија српска црква у Банату, карактеристична и по дрвеном торњу) и румунска православна црква привлаче многобројне посјетиоце.
На територији Града Зрењанина је и Бања Русанда, основана 1867. године на обали највећег сланог језера у Србији, позната по љековитом блату.
Прави драгуљ природе представља Специјални резерват природе „Царска бара“ – природни мозаик барско-мочварних, шумских, ливадских, степских и слатинских екосистема на 4.726 хектара, са разноврсним живим свијетом који обухвата око 500 биљних врста, 239 врста птица, 20 врста риба, као и 30 врста сисара, ријетких у овом дијелу Србије.
Од градитељског насљеђа у урбаној зони издвајају се Градска кућа грађена 1816-1820. и проширена од 1885. до 1887. године, Народно позориште „Тоша Јовановић“ из 1839. године (најстарије позориште у Србији), Народни музеј (некада Финансијска палата) из 1894, Палата правосуђа с почетка 20. вијека, Историјски архив, Библиотека, вјерски објекти (православне цркве – Успенска из 1746. године, Ваведењска из 1777. године, католичка катедрала из 1865. године, реформатска црква...), мали мост из 1904. године, зграда златара Карла Хелмболда (позната и као „Шехерезада“) из 1900. године, Палата Дунђерски, Соколски дом и низ других објеката углавном сконцентрисаних у средишњој градској Улици краља Александра.
У близини Зрењанина је насеље Ечка у којем споменици културе – племићко имање породице Лазар чији је најпознатији дио дворац „Каштел“, грађен у енглеском стилу од 1816. до 1820. године (на отварању је свирао и Франц Лист) са католичком црквом, као и оближње српска (из 1711. године – најстарија српска црква у Банату, карактеристична и по дрвеном торњу) и румунска православна црква привлаче многобројне посјетиоце.
На територији Града Зрењанина је и Бања Русанда, основана 1867. године на обали највећег сланог језера у Србији, позната по љековитом блату.
Прави драгуљ природе представља Специјални резерват природе „Царска бара“ – природни мозаик барско-мочварних, шумских, ливадских, степских и слатинских екосистема на 4.726 хектара, са разноврсним живим свијетом који обухвата око 500 биљних врста, 239 врста птица, 20 врста риба, као и 30 врста сисара, ријетких у овом дијелу Србије.
МАНИФЕСТАЦИЈЕ
Најпосјећенија и, свакако, најпознатија манифестација у Зрењанину су „Дани пива“, установљени 1986. године и то је једна од највећих манифестација у Србији која на дневном нивоу окупља и по неколико десетина хиљада посјетилаца. „Дани пива“ се одржавају крајем августа и обједињавају садржаје културног, забавног, спортског и привредног карактера – концерте рок, поп и традиционалне музике, фолклорне и гастрономске догађаје, садржаје намијењене дјеци и младима, изложбе, спортска такмичења, али и садржаје карактеристичне за пивске фестивале попут такмичења у брзом испијању пива, држању литарске кригле пива...
У оквиру „Дана пива“ од 2000. године одржава се Међународни сајам иновација, кооперација и предузетништва „ИНОКОП“.
Зрењанин је познат и по неколико етно-фестивала – „Банатске вредне руке“ и Међународни фестивал фолклора „Лала“ се одржавају у оквиру „Дана пива“. „Жетелачке свечаности“ у Мужљи у славу жетве, жита и хљеба одржавају се у јулу и, поред такмичења косаца, ова манифестација обухвата изложбу и дегустацију банатских гурманских специјалитета, као саставног дијела сваке жетве, као и пратеће културне догађаје.
Међународни фестивал дувачких оркестара „Бегеј Фест“ први пут је организован 2012. године и од тада, сваког јуна, привлачи врхунске оркестре из земље и окружења. Посебну пажњу публике привлаче наступи оркестара на отвореним просторима у центру града и увијек атрактивни заједнички дефиле учесника.
„Сремчеви дани“ у Елемиру се одржавају крајем јуна и посвећени су великану српске књижевности Стевану Сремцу, који је један дио живота провео у овом мјесту и посветио му своје дјело „Бал у Елемиру“. Поред тематских књижевних вечери, током манифестације се на мјесном тргу и околним просторима организују пригодне изложбе, концерти, позоришне представе...
Орловат је домаћин „Дана Уроша Предића“ који се одржавају у част једног од највећих српских сликара из периода романтизма, рођеном у овом мјесту. У жижи манифестације су сусрети ликовних умјетника, сликарска колонија и изложбе, али и низ пратећих програма, књижевних промоција и забавних садржаја којима се евоцира успомена на Предића.
У оквиру „Дана пива“ од 2000. године одржава се Међународни сајам иновација, кооперација и предузетништва „ИНОКОП“.
Зрењанин је познат и по неколико етно-фестивала – „Банатске вредне руке“ и Међународни фестивал фолклора „Лала“ се одржавају у оквиру „Дана пива“. „Жетелачке свечаности“ у Мужљи у славу жетве, жита и хљеба одржавају се у јулу и, поред такмичења косаца, ова манифестација обухвата изложбу и дегустацију банатских гурманских специјалитета, као саставног дијела сваке жетве, као и пратеће културне догађаје.
Међународни фестивал дувачких оркестара „Бегеј Фест“ први пут је организован 2012. године и од тада, сваког јуна, привлачи врхунске оркестре из земље и окружења. Посебну пажњу публике привлаче наступи оркестара на отвореним просторима у центру града и увијек атрактивни заједнички дефиле учесника.
„Сремчеви дани“ у Елемиру се одржавају крајем јуна и посвећени су великану српске књижевности Стевану Сремцу, који је један дио живота провео у овом мјесту и посветио му своје дјело „Бал у Елемиру“. Поред тематских књижевних вечери, током манифестације се на мјесном тргу и околним просторима организују пригодне изложбе, концерти, позоришне представе...
Орловат је домаћин „Дана Уроша Предића“ који се одржавају у част једног од највећих српских сликара из периода романтизма, рођеном у овом мјесту. У жижи манифестације су сусрети ликовних умјетника, сликарска колонија и изложбе, али и низ пратећих програма, књижевних промоција и забавних садржаја којима се евоцира успомена на Предића.
СПОМЕНИК КРАЉУ ПЕТРУ
Поред побратимских веза, Зрењанин и Бијељину повезује и прича о споменицима краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу. У оба града је је првобитне верзије споменика извајао исти умјетник – Рудолф Валдец, оба споменика су порушена у првим данима окупације 1941. године, а оба споменика, обновљена деведесетих година 20. вијека, израдио је, такође, исти вајар – Зоран Јездимировић из Бијељине.
Зрењанин је познат и као град спорта, са “најспортскијим“ селом у Србији – Клеком чија имена су на Олимпијским играма, свјетским и европским првенствима проносили и проносе спортски великани попут Дејана Бодироге, браће Николе и Владимира Грбића, Снежане Перић, Ивана Ленђера, Иване Шпановић, Јоване Бракочевић, Маје Огњеновић... Познат је и по Филхармонији и хоровима свјетског ранга, „Мосту на сувом“, бројним урбаним легендама, градском купалишту „Пескари“, специјалитетима банатске, али и кухиња крајева из којих су се у равни Банат доселили бројни колонисти...
Зрењанин је познат и као град спорта, са “најспортскијим“ селом у Србији – Клеком чија имена су на Олимпијским играма, свјетским и европским првенствима проносили и проносе спортски великани попут Дејана Бодироге, браће Николе и Владимира Грбића, Снежане Перић, Ивана Ленђера, Иване Шпановић, Јоване Бракочевић, Маје Огњеновић... Познат је и по Филхармонији и хоровима свјетског ранга, „Мосту на сувом“, бројним урбаним легендама, градском купалишту „Пескари“, специјалитетима банатске, али и кухиња крајева из којих су се у равни Банат доселили бројни колонисти...
