Пећ-Гораждевац (Србија)
Повеља о братимљењу Пећи/Гораждевца и Бијељине потписана је 2013. године.
Пећ je град и сједиште истоимене општине у сјеверозападном дијелу Метохије, односно, јужне српске покрајине Косово и Метохија (раније је подручје Метохије око Пећи било познато као Хвосно).
У урбаном дијелу живи око 49.000, а на цијелом подручју општине Пећ око 96.500 становника (према званичним резултатима пописа становништва из 2011. године организованом од стране органа власти самопролашене „Републике Косово“, који су Срби углавном бојкотовали).
ИСТОРИЈА
Пећ се под овим именом први пут помиње 1202. године, а прије тога је имала неколико назива у зависности од тога ко је господарио тим крајевима.
Град су вјероватно основали Илири. Налазио се на стратешком положају на ријеци Бистрици, која се улива у Бели Дрим источно од Проклетија. Град се називао Песцијум (Pescium) током римског периода, а код Птолемеја (87-150.), у његовом познатом делу „Географија“, среће се под називом Сипарантум (Siparantum). Имао је статус муниципијума, што је значило да је имао своју самоуправу и био је други град тог ранга на простору данашњег Косова и Метохије, одмах после Улпијане (којa је постојала на простору између данашњих Приштине, Грачанице и Липљана).
Византијски историчар Прокопије (565. године) га назива Пентза (Pentza), а овај назив замјењује назив Сипарантум. У XII вијеку је носила име Ждрелник зато што се налазила на улазу (ждрелу) у Руговску клисуру. У XIII вијеку помиње се као град Пећ који се развијао уз тек пренијету столицу српске цркве из Жиче. У XIV вијеку га помињу Дубровчани и Которани који су овдје имали своје трговачке колоније.
Пећ је била средиште српске цркве од 1253. године, прво као сједиште архиепископа, а затим и патријарха. Град је тада уживао многе повластице српских владара, али је био под директном влашћу архиепископа, касније патријарха. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром, а било је то и вријеме привредног процвата, током којег се у Пећи производила разноврсна роба, почевши од прехрамбених и одјевних до предмета високе умјетничке вриједности. За поглавара српске цркве се ковао и посебан новац. Град је био чувен и ван граница тадашње српске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио као зачин и као боја за тканину, а производила се и свила.
После Косовске битке 1389. године, Пећ је била под влашћу Балшића, а потом је припала Српској деспотовини. Турци су коначно освојили Пећ средином XV вијека, чиме је на овом подручју означен почетак бројних промјена, укључујући и промјену имена у Ипек (Ipek). Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим предјелима, а попримио је и упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског насљеђа... Град је, такође, добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су неке саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. За подручје сjеверне Метохије, Турци су основали посебан Пећки санџак. На овом подручју је 1455. године избила и прва побуна против Османлија која је крваво угушена. Захваљујући залагању Мехмед-паше Соколовића, који је обновио Пећку патријаршију и за патријарха поставио свог брата (или блиског рођака) Макарија, Пећ је од 1557. до 1766. године поново сједиште српских патријарха.
Петовјековној отоманској владавини је дошао крај 1912. тодине, када је, током Првог балканског рата, Црна Гора ослободила град. Током Првог свјетског рата, крајем 1915. године, заузели су га Аустро-Угари, а након 1918. године Пећ је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1931. и 1941. град је био под управом Зетске бановине. За вријеме италијанске окупације у Дргуом свјетском рату, била је дио квислиншке „Велике Албаније“. Од 1945. године град је дио Социјалистиче Аутономне Покрајине Косово и Метохија у саставу Србије и СФРЈ.
Односи између Срба и Албанаца, који су чинили већинско становништво града у XX вијеку, често су били напети, што је дошло до врхунца током рата на Косову 1999. године, када је град тешко оштећен. Даљу штету град је претрпио у насиљу током мартовског погрома над српским становништвом 2004. године.
Град су вјероватно основали Илири. Налазио се на стратешком положају на ријеци Бистрици, која се улива у Бели Дрим источно од Проклетија. Град се називао Песцијум (Pescium) током римског периода, а код Птолемеја (87-150.), у његовом познатом делу „Географија“, среће се под називом Сипарантум (Siparantum). Имао је статус муниципијума, што је значило да је имао своју самоуправу и био је други град тог ранга на простору данашњег Косова и Метохије, одмах после Улпијане (којa је постојала на простору између данашњих Приштине, Грачанице и Липљана).
Византијски историчар Прокопије (565. године) га назива Пентза (Pentza), а овај назив замјењује назив Сипарантум. У XII вијеку је носила име Ждрелник зато што се налазила на улазу (ждрелу) у Руговску клисуру. У XIII вијеку помиње се као град Пећ који се развијао уз тек пренијету столицу српске цркве из Жиче. У XIV вијеку га помињу Дубровчани и Которани који су овдје имали своје трговачке колоније.
Пећ је била средиште српске цркве од 1253. године, прво као сједиште архиепископа, а затим и патријарха. Град је тада уживао многе повластице српских владара, али је био под директном влашћу архиепископа, касније патријарха. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром, а било је то и вријеме привредног процвата, током којег се у Пећи производила разноврсна роба, почевши од прехрамбених и одјевних до предмета високе умјетничке вриједности. За поглавара српске цркве се ковао и посебан новац. Град је био чувен и ван граница тадашње српске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио као зачин и као боја за тканину, а производила се и свила.
После Косовске битке 1389. године, Пећ је била под влашћу Балшића, а потом је припала Српској деспотовини. Турци су коначно освојили Пећ средином XV вијека, чиме је на овом подручју означен почетак бројних промјена, укључујући и промјену имена у Ипек (Ipek). Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим предјелима, а попримио је и упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског насљеђа... Град је, такође, добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су неке саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. За подручје сjеверне Метохије, Турци су основали посебан Пећки санџак. На овом подручју је 1455. године избила и прва побуна против Османлија која је крваво угушена. Захваљујући залагању Мехмед-паше Соколовића, који је обновио Пећку патријаршију и за патријарха поставио свог брата (или блиског рођака) Макарија, Пећ је од 1557. до 1766. године поново сједиште српских патријарха.
Петовјековној отоманској владавини је дошао крај 1912. тодине, када је, током Првог балканског рата, Црна Гора ослободила град. Током Првог свјетског рата, крајем 1915. године, заузели су га Аустро-Угари, а након 1918. године Пећ је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1931. и 1941. град је био под управом Зетске бановине. За вријеме италијанске окупације у Дргуом свјетском рату, била је дио квислиншке „Велике Албаније“. Од 1945. године град је дио Социјалистиче Аутономне Покрајине Косово и Метохија у саставу Србије и СФРЈ.
Односи између Срба и Албанаца, који су чинили већинско становништво града у XX вијеку, често су били напети, што је дошло до врхунца током рата на Косову 1999. године, када је град тешко оштећен. Даљу штету град је претрпио у насиљу током мартовског погрома над српским становништвом 2004. године.
ГОРАЖДЕВАЦ
Сједиште општине Пећ је након рата 1999. године измјештено у највеће српско селу у Метохији - Гораждевац, у којем је и привремено сједиште и Пећког округа. У Гораждевац су измјештени, између осталог, и Дом културе, основна школа, Гимназија „Свети Сава“ (основана 1913. године), Економско-трговинска школа, Електро-техничка школа и Машинска школа...
Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног издатој око 1220. године манастиру Жичи. По турском попису из 1485. године забиљежено је да у селу има 28 српских кућа, међу којима и дом српског попа.
Након 1999. године, Гораждевац је више пута безуспјешно нападан од стране Албанаца, све до 13. августа 2003. године када су терористи убили двоје, а ранили четворо дјеце која су се купала на импровизованој плажи на ријеци Бистрици у центру села.
Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног издатој око 1220. године манастиру Жичи. По турском попису из 1485. године забиљежено је да у селу има 28 српских кућа, међу којима и дом српског попа.
Након 1999. године, Гораждевац је више пута безуспјешно нападан од стране Албанаца, све до 13. августа 2003. године када су терористи убили двоје, а ранили четворо дјеце која су се купала на импровизованој плажи на ријеци Бистрици у центру села.
ЗНАМЕНИТОСТИ
Поред Пећке патријаршије у непосредној близини Пећи се налази и манастир Високи Дечани, који је, уз древно сједиште српских патријараха, стављен под заштиту УНЕСКО-а, као и манастир Светог Преображења из 14. вијека у селу Будисавци, на 17 километара од града. Пећ је позната и по Старом базару, као и Руговској клисури.
У Гораждевцу се налази најстарија црква брвнара у Србији, подигнута у 16. вијеку. Посвећена је Светом Јеремији.
У Гораждевцу се налази најстарија црква брвнара у Србији, подигнута у 16. вијеку. Посвећена је Светом Јеремији.
